Problemi sa punjenjem električnih vozila

U razgovoru sa Filippom, vlasnikom električnog Volvo XC40, saznajemo kako je njegovo iskustvo korišćenja električnog vozila tokom putovanja s prikolicom na odmoru daleko od idealnog. Filip, koji se često upušta u putovanja na duže relacije, ne razume zašto je lakoća pristupa i korišćenja stanica za punjenje na auto-putu još uvek problematična.

„Mi smo zdušno električni! Moja supruga koristi Volkswagen e-Up! već jedanaest godina i veoma je zadovoljna. Nakon 90.000 km, njena autonomija se smanjila za 20-30 km. Ja sam dobio svoj Volvo XC40 Recharge 230 ch u februaru 2023. i koristim ga svake nedelje za putovanja između Blois-a i Pariza, kao i za duža putovanja. Do sada je prešao već 45.000 km“, kaže Filip.

Njegov Volvo, sa autonomijom od 430 km po WLTP standardu, u svakodnevnoj upotrebi pruža 330-340 km. „Ako vozim po gradu i na 90 km/h, trošim 15-16 kWh/100 km. Međutim, pri 110 km/h potrošnja raste na 19-20 kWh/100 km, dok autonomija opada na 250-280 km“, objašnjava on.

Kada vuče svoju šatoricu Eriba 430, koja ima dužinu od 5,30 metara i težinu od 1,1 tone, potrošnja može dramatično porasti. „Na ravnom terenu, u Sologni, potrošnja je 23-24 kWh/100 km, a autonomija oko 180 km. No, sa uzbrdicama, potrošnja može dostići 30 kWh, pa moraš razmišljati o punjenju nakon sto pređenih kilometara“, upozorava.

Filip i njegova supruga su prošli obuku za vozačku dozvolu B96, pa su sa svojom prikolicom putovali i do Font-Romeu u blizini španske granice, prešavši 750 km jednim putem. „Takvi putovi su nam obično trosatni i deo su naših odmora“, dodaje on.

Kada putuju, najčešće se oslanjaju na mešavinu autoputa i brze ceste. „Obično se zaustavljamo nakon skoro dva sata vožnje, s energijom na 15%. Važno nam je da možemo da napunimo baterije na mestima gde stajemo“, kaže Filip.

On je već razvio svoja lična ukusa po pitanju stanica za punjenje. „Dosta volim stanicu IECharge jer su često manje prometne i lako se parkira sa prikolicom. S vremenom, potrebno je samo par minuta da se odvoji i ponovo priključi. Imam električni pokretač koji koristim samo u nuždi“, objašnjava Filip.

Međutim, Filip najviše preferira preko stajališta sa specijalnim mestima za duga vozila, kao što su Zunder i Ionity, koje su češće dostupne u regijama poput Normandije ili blizu Montélimara.

Nažalost, takvi razlozi ostaju retki. „Tokom osamnaest meseci i 3.000 km sa prikolicom, pronašao sam samo četiri ili pet dobro dizajniranih stanica. Nažalost, ova obaveštenja nisu uvek dostupna unapred“, dodaje Filip.

On takođe ukazuje na oskudicu znaka koji bi najavio prisustvo stanica za punjenje. „Između Perpinjana i Klermonta-Feranda, znao sam da je stanica dostupna, ali nisam video nijedan znak, osim raznih traka“, naglašava on.

Ovo iskustvo ga navelo da posumnja u praktičnost elektromobilnosti. „Nažalost, teško da mogu preporučiti elektroautomobile svojim prijateljima dok se stanicama za punjenje ne daje više pažnje“, priznaje Filip.

Sa 64 godine, Filip ima svoje dvojbe o budućnosti električnih vozila. „Ne bih se iznenadio ako za deset godina uzmem nešto drugo, ukoliko se stvari značajno ne poboljšaju“, završava on, naglašavajući svoje nezadovoljstvo s trenutnim stanjem stanica za punjenje.